Kozni Sistem

     Koža je naš najveći organ. Kada bi se položila na ravnu površinu, koža odraslog čoveka bi imala površinu od skoro 2 kvadratna metra, skoro kao čaršav za jednu osobu. Bila bi teška 3 kg, a to je otprilike , dvadeseti deo ukupne težine tela.

     Debljina kože varira od 0,5 mm do preko 5 mm. Tanja je na mestima na kojima ne dolazi do trenja ili pritiska, kao što je unutrašnjost podlaktice, a deblja je na površinama koje su izloženije, kao što su tabani. Koža se oko telesnih otvora transformiše u sluzokožu.

Uloge kože

     Koža predstavlja omotač tela koji je u neposrednom dodiru sa spoljašnjom sredinom. Kod beskičmenjaka i nižih hordata (plaštaši, amfioksus) koža je jednoslojna, dok je kod kičmanjaka izgrađena od više slojeva. Osnovne uloge kože su:

     -zaštitna – štiti telo od mehaničkih povreda, patogenih organizama (koža je nepropustljiva za viruse i bakterije kad je neoštećena), od štetnih UV Sunčevih zraka. Kožda dakle predstavlja prvu liniju odbrane organizma od bakterija, virusa i drugih mikroorganizama. 

     -održavanje stalnog sastava unutrašnje telesne sredine (homeostaza) tako što kod kopnenih sprečava gubitak vode i soli, a kod vodenih kičmenjaka preveliki ulazak vode u telo;

     -učestvuje u razmeni materija – razmena gasova, što je od posebnog značaja za disanje vodenih organizama;

     -učestvuje u procesima ekskrecije (izlučivanja) koji se vrše kožnim žlezdama;

     -primanje spoljašnjih nadražaja pomoću brojnih čulnih organa koji su u njoj smešteni. U njoj se nalaze receptori za toploto i hladno, dodir, pritisak i bol.

     - učestvuje u termoregulaciji kod homeotermnih organizama (to su organizmi koji imaju stalnu telesnu temperaturu i pripadaju im ptice i sisari) tako što reguliše odavanje toplote iz tela (znojenje). 

Građa kože

Pod mikroskopom se može videti da se koža kičmenjaka sastoji iz dva dela:

     - Spoljašnji deo čini pokožica (epidermis);

     - Unutrašnji je krzno (dermis). Ova dva dela razlikuju se po građi, funkciji i poreklu.

Pokožica

     Pokožica (epidermis) se uvek sastoji od više slojeva epitelijalnih ćelija koje su zbijene jedna uz drugu i grade kompaktan sloj. Broj slojeva (od 20 do 30) je različit na raznim mestima na telu, kao što je npr. kod čoveka broj slojeva veći na dlanovima i stopalima. Površinski slojevi sastoje se iz sasvim spljoštenih ćelija, koje postepeno izumiru i zamenjuju se novim. Te ćelije se preklapaju kao crepovi na krovu i tako omogućuju da se koža ratseže dok se krećemo. Svakog dana otpadne hiljade mrtvih ćelija, ali se koža ne istroši zato što se ćelije neprestano obnavljaju.

    

 Donji slojevi pokožice koji se nalaze uz krzno su aktivni u toku celog života i svojim deobama obrazuju gornje slojeve ćelija. Oni predstavljaju tzv. germinativni sloj. U ćelijama gornjih slojeva pokožice dolazi do procesa orožnjavanja – ćelije se postepeno ispunjavaju rožnom materijom (keratinom) što dovodi do izumiranja tih ćelija.
Tako se na samoj površini tela obrazuje sloj mrtvih ćelija – rožni sloj. Izmedu rožnog i germinativnog sloja nalaze se prelazni slojevi u kojima orožnjavanje nije dovršeno. Rožni sloj ima zaštitnu ulogu i naročito je dobro razvijen kod tipičnih kopnenih kičmenjaka, gmizavaca, ptica i sisara, dok je kod vodozemaca relativno tanak. Površinski rožni slojevi odbacuju se stalno i delimično (perutanje) ili periodično u celini u vidu presvlačenja (kod zmija – zmijska košuljica). Tokom svog životnog veka, jedna osoba izgubi otprilike 18 kg mrtve kože.

     Po donjem sloju epiderma su rasporedeni melanociti. Oni prave pigment melanin, koji štiti kožu od prekomernog ultravioletnog zračenja. Melanin apsorbuje svetlosnu energiju koja ga potamnjuje. To je ono što stvara preplanuli ten kada je koža izložena suncu. Melanin se prenosi do površine i otpada zajedno sa mrtvim ćelijama, zbog čega preplanuli ten bledi. Ljudi koji imaju tamniji ten imaju više melanina. Melanociti mogu da se jave i u grozdovima i tako prouzrokuju pegice.

     Na račun rožnog sloja razvile su se u toku evolucije razne zaštitne tvorevine kao što su rožne krljušti (pokrivaju telo guštera i zmija), rožne ploče (kornjače i krokodili), perje, dlake, kandže, nokti, kopita, rogovi idr. Perje (mitarenjem), a dlake linjanjem se takođe periodično odbacuju.

Krzno

Krzno (lat. dermis) je sastavljeno od rastresitog vezivnog tkiva u kome su dominantna kolagena vlakna utopljena u matriksu koji sadrži ćelije:

     - fibroblaste

     - makrofage

     - limfocite

     - adipozne ćelije.

Isprepletana vlakna specijalnih proteina pod nazivom kolagen i elastin čine kožu rastegljivom. Pored toga u krznu su smešteni i:

     - završeci krvnih i limfnih sudova;

     - nervni završeci

     - razni čulni organi

     - mišićna vlakna

     - derivati epidermisa i krzna

Površina krzna obrazuje mnoga ispupčenja koja zalaze u epidermis čime je ostvarena tesna veza između ova dva dela. U krznu se nalaze krvni i limfni sudovi, snopovi glatkih mišicnih vlakana (vezuju se za dlake i perje), slobodni nervni završeci i čulni organi. Osim toga, u krznu se nalaze i razne egzokrine žlezde koje preko izvodnih kanala izbacuju sekret na površinu kože.

     Kada nam je previše vruće, hiljade sićušnih krvnih sudova dermisa, se šire i više krvi teče njima. Ovaj višak krvi blizu površine kože omogućuje da toplota izađe iz tela i da se tako rashladimo. Zbog toga pocrvenimo kada nam je vruće. Ako nam je previše hladno, krvni sudovi se skupe i tako čuvaju toplotu, te izgledamo bledi.

     Krv u ovim krvnim sudovima prenosi i hranljive materije do oba sloja kože, a odnosi nusproizvode. Kada se posečemo ili povredimo, napravi se ugrušak krvi koji zatvori ranu. To nam služi kao zaštita od klica, a istovremeno i čuva važne telesne tečnosti.

     Dermis sadrži i različite nervne završetke, povezane sa mozgom, koji nam omogućuju da svet osetimo putem dodira. Nervni završeci, ili receptori, koji se granaju ka epidermisu reaguju na bol. U gornjem dermisu se nalaze Majsnerova telašca - receptori dodira koji detektuju lagani pritisak. Malo dublje u dermisu se nalaze Rifini telašca - receptori toplote - i Krausova telašca - receptori hladnoće. Blizu korena dermisa se nalaze Pacinijeva telašca, koja reaguju na veliki pritisak. Ako ovi nervni završeci detektuju bilo kakav bol, pritisak ili promenu temperature, oni šalju poruku mozgu. Mozak zatim kaže mišićima da deluju - i tako mi sklonimo ruku od vrele šolje, na primer. 

 

Kožne žlezde

Kod nižih kičmenjaka (kolousta i riba), one su, kao i kod beskičmenjaka, jednoćelijske i proizvode sluz koja smanjuje trenje pri kretanju kroz vodu. Kod ostalih kičmanjaka kožne žlezde su višećelijske. 
Kod vodozemaca one izlučuju sluz koja vlaži kožu što omogućava disanje koje se kod njih u znatnoj meri obavlja preko kože. Neke sluzne žlezde vodozemaca mogu da stvaraju otrove koji služe za zaštitu. 
Kod gmizavaca kožne žlezde nemaju ekskretornu ulogu, vec uglavnom stoje pod uticajem seksualiteta, kao npr. mošusne žlezde krokodila. 
Najčešća i najpoznatija žlezda u koži ptica je trtična žlezda koja luči masan sektret kojim se premazuje perje i koja je naročito razvijena kod vodenih ptica. 
Kod sisara su razvijene znojne, lojne i mlečne žlezde.

     Duboko u dermisu su smeštene znojne žlezde. Tečnim sekretom znojnih žlezda se izbacuju proizvodi razmene materija, a imaju vitalnu ulogu i u termoregulaciji (snižavanje telesne temperature). U obliku su cevčica čiji je donji kraj uvijen u klupko i smešten u krznu, a gornji se izliva na površinu kože. Te žlezde proizvode znoj, vodenastu, blago slanu tečnost, koja iz znojnih pora izlazi na površinu kože kada nam je previše vruće. Tečnost isparava i tako nam pomaže da rashladimo. Te žlezde mogu da proizvedu između 20 ml i 500 ml znoja svakog dana. U toplim, vlažnim uslovima, to može da iznosi i do 2 litre. Sekret znojnih žlezda može da bude gust i masan, npr. u uhu čoveka. Mogu da budu raspoređene po celoj površini tela ili samo na određenim mestima ( kod psa se nalaze na njušci). Kod kitova nema ovih žlezda. Kod čoveka se nalazi oko 2,5 miliona znojnih žlezda, ukupne težine oko 100g, koje su najgušće raspoređene na dlanovima, tabanima, pod pazuhom i na čelu. Na primer, na dlanovima imamo oko 350 znojnih žlezda po kvadratnom centimtru.

      Znoj nam pomaže da držimo predmete. Tanak sloj znoja prekriva nabore na koži prstiju i tako nam pomaže da uhvatimo glatke predmete. Operite i osušite prste da biste otklonili sav znoj, a zatim pokušajte da podignete iglu ! Nabori na prstim stvaraju šablone jedinstvene za svakog od nas. To su otisci prstiju koji pomažu detektivima da identifikuju kriminalce.

     Lojne žlezde proizvode gust masan sekret ili sebum koji se izlučuje pri korenu dlake i služi za njihovo podmazivanje i sprečava isušivanje i perutanje kože. Bez te zaštite , koža bi se isušila i ispucala i ne bi mogla da preživi svakodnevno habanje. Nema ih na golim delovima tela, osim na očnim kapcima i usnama. Lojne žlezde kod nekih ljudi stvaraju upale, naročito od tinejdžera, jer stvaraju previše loja. To blokira folikule dlake, koji mogu da se inficiraju bakterijama i da se pretvore u bubuljice.

     Za svaki folikul dlake vezan je po jedan mišić podizač. Kada nam je hladno ili ste uplašeni, ovi mišići se skupljaju i vuku dlaku na gore. Koža oko dlake se takođe podiže i tako se naježimo. Ta reakcija vodi poreklo iz vremena kada je ljudsko telo bilo prekriveno gustim dlakama. Kada je bilo hladno, dlake bi se nakostrešile da mogu da uhvate više vazduha i obezbede bolju izolaciju. Kada je mačka uplašena njeno krzno se nakostreši, pa ona izgleda veća i strašnija. Iz istog razloga i ljudske dlake se nakostreše kada se čovek uplaši.

     Ispod dermisa se nalazi salo, koje se ponaša kao izolator i omotač, štiteći telo od hladnoće tako što sprečava gubitak toplote. To je i izvor energije u iznenadnim situacijama. Ako konzumirate suviše kalorija, to je mesto na kojem se obe talože. Ispod ovog sala su unutrašnji organi, uključujući i mišiće, žlezde i glavne nerve i krvne sudove. Svi oni svoju bezbednost duguju ovoj živoj prepisci, to jest koži. 

     Mlečne žlezde su dobro razvijene samo kod ženki i njihov sekret služi za ishranu mladunaca. Osim navedenih, kod sisara postoji čitav niz drugih žlezda čiji je sekret mirišljav i služi za međusobno prepoznavanje ili kao sredstvo za odbranu.

Boja kože

Boja kože zavisi od tri faktora:

     - žućkaste nijanse ćelija epidermisa;

     - prozračnosti ćelija epidermisa, usled čega se provide krvni sudovi ispod njega, što daje ljubičaste tonove koži;

     - vrste i količine pigmenta.
Ćelije koje nose pigment leže pretežno u krznu, ali ih ima i u epidermisu. Ispod kože nalazi se potkožni sloj koji je rastresitiji u odnosu na krzno. Ovaj sloj povezuje kožu sa mišićima. U njemu se često nagomilavaju rezerve masti. 

ANTROPOLOGIJA

Antropologija je znanstvena disciplina koja proučava kulturnu i biološku različitost ljudi. Antropologija proučava čovjeka, njegovu kulturu, njegov jezik, njegovu evolucijsku prošlost i srodnike primate, sličnosti i razlike među ljudima od razine genetike do razine kulture. Istražuje kako ljudi žive, što rade, što misle i kako se odnose prema okolini. Zanima je kako se razvijala ljudska vrsta te kako su nastajala i nestajala ljudska društva, no okrenuta je i sadašnjosti i budućnosti ljudskog roda. Mogli bismo reći da se predmet antropologije svodi na jedno pitanje: što to znači biti čovjek?

Ljudi koji se ozbiljno bave antropologijom zovu se antropolozi.

Riječ antropologija dolazi od grčke riječi "antropos" što u prijevodu znači čovjek ili onaj koji gleda prema gore.

Sadržaj

  [sakrij] 

• 1 Osi antropologije
  • 1.1 Odnos između biologije i kulture
  • 1.2 Veza između prošlosti i sadašnjosti
  • 1.3 Jedinstvo ljudi i raznolikost oblika
• 2 Grane antropologije
  • 2.1 Paleoantropologija
  • 2.2 Lingvistička antropologija
  • 2.3 Fizička antropologija
  • 2.4 Bioantropologija
  • 2.5 Arheologija prethistorije
  • 2.6 Etnologija i kulturna antropologija
• 3 Teološka antropologija
• 4 Popis antropologa
• 5 Izvori
• 6 Vanjske poveznice

Osi antropologije[uredi VE | uredi]

Antropologija se kreće po tri osi:

• odnos između prirode i kulture,
• veza između prošlosti i sadašnjosti,
• jedinstvo ljudskog roda unatoč raznolikosti njegovih oblika.

Odnos između biologije i kulture[uredi VE | uredi]

Čovjek ima dvostruku narav - prirodnu, koja ga veže uz životinje, i kulturnu, koja ga čini humanim. Antropologija smatra da su priroda i kultura isprepletene u čovjeku i definiraju ga kao kulturnu životinju.

Ljudski se rod razvio kroz specijalizaciju mozga, točnije, moždane kore. Moždana kora nam omogućuje da shvaćamo, komuniciramo i učimo. Čovjek uči kako se treba ponašati, i to u mjeri koja je daleko ispred svih drugih životinja, a naučeni se sadržaj naziva kulturom.

Kultura je temeljni pojam antropologije. Ona ima mnogo definicija, ali možemo reći da kultura čini skup ponašanja koja ljudi uče i zajednički dijele u određenom razdoblju i prirodnom i društvenom okolišu. S obzirom da antropologija tvrdi kako se ljudska kultura treba uzeti kao biološka činjenica (jer moždane radnje prevodi u društvene pojave i između ostaloga se javlja unutar prilagodbe okolišu), ona ne suprostavlja biologiju i kulturu, nego ih smatra nerazdvojnim vidovima ljudske prirode. Tako se usprotivila tradicionalnom antropocentrizmu humanističkih znanosti.

Veza između prošlosti i sadašnjosti[uredi VE | uredi]

Antropologija kaže da se ljudska evolucija ne razlikuje od evolucije drugih bića jer slijedi ista prirodna pravila, ali ljudima je usadila izvanrednu sposobnost učenja. Prenošenje znanja iz generacije u generaciju ubrzalo je kulturnu evoluciju koja je postala brža od biološke.

Ljudi se ne razlikuju samo u pogledu anatomije i fiziologije, nego i u pogledu kulturnih navika. Dapače, kulturno se toliko razlikuju da se više gotovo i ne vidi duboko jedinstvo ljudskog roda. Rasizam i etnocentrizam, koji teže izolaciji, podižu zidove između tjelesnih i kulturnih razlika, dok antropologija stalno iznosi dokaze o jedinstvu svih ljudi.

Jedinstvo ljudi i raznolikost oblika[uredi VE | uredi]

Antropologija kaže da se ljudi razlikuju zbog različitog biološkog i društvenog razvitka. Biološki se razlikuju zbog prilagodbe različitih skupina različitom okolišu, pa imaju različitu boju kože, visinu, boju i oblik kose. Društveno se razlikuju jer su uspostavili vrlo velik broj različitih društvenih ustroja, od malih skupina lovaca i sakupljača do velikih svjetskih ustroja kao što je bilo Kinesko carstvo.

Razlike u načinu života ne postoje samo u različitim vremenima i prostorima, nego i unutar istog društva. Današnje države imaju regionalne posebnosti zasnovane na gospodarstvu i različitim životnim uvjetima. Čak i unutar istog grada postoje razlike u načinu života određenih zajednica. To ne vrijedi samo za doseljenike, nego i za razlike među spolovima, seksualne navike, te etničke, dobne i klasne skupine.

Antropologija bilježi sve te razlike, ali traži dokaze i o temeljnom jedinstvu svih ljudi.

Grane antropologije[uredi VE | uredi]

Paleoantropologija[uredi VE | uredi]

Ova disciplina želi utvrditi porijeklo ljudi i putove njihova biološkog razvoja. Ona proučava fosilne ostatke ljudi i primata srodnih ljudima. Osim toga, nastoji rekonstruirati način života prvih ljudi.

Lingvistička antropologija[uredi VE | uredi]

Analizira kako se u različitim kontekstima koriste jezici. Lingvistički antropolozi usredsređeni su na međuzavisnost jezika i kulture.

Fizička antropologija[uredi VE | uredi]

Fizička ili biološka antropologija proučava mehanizme biološke evolucije, genetičko nasljedstvo, ljudsku prilagodljivost i varijabilnost, primatologiju, morfologiju primata,kao i fosilne ostatke ljudske evolucije.

Bioantropologija[uredi VE | uredi]

Ova disciplina proučava jedinstvo i raznolikost bioloških vidova ljudskog roda. S obzirom na razlike u fizičkom izgledu ljudi, koristio se pojam "rasa" kako bi se ljudi lakše sistematizirali. Međutim, danas se taj pojam izbjegava. Također obrađuje odnose između biologije i kulture, gena i ponašanja. Ima veze i s epidemiologijom, zdravljem društva i komparativnim studijama o duševnom zdravlju.

Arheologija prethistorije[uredi VE | uredi]

Ova disciplina se bavi izumrlim društvima čija se povijest ne može odrediti putem pisanih dokumenata, nego samo kroz materijalne ostatke. Proučava velike civilizacije, kao što su Egipat, Maje i Inke, ali i male zajednice, kao što kanadski Indijanci ili prva ljudska društva.

Etnologija i kulturna antropologija[uredi VE | uredi]

Etnologija uspoređuje različita svjetska društva i kulture nastojeći napraviti teoretsku sintezu. Prakticira se zajedno s etnografijom, koja popisuje njihove različite osobine. Etnologija se zasniva na današnjim društvima. Tu spada i etnolingvistika, usporedno proučavanje živih jezika i njihove primjene u društvu.

Teološka antropologija[uredi VE | uredi]

Teološka antropologija je bogoslovna disciplina koja poštuje doprinose drugih antropologija, kao što su biološka, filozofska, kulturološka, religijska, sociološka i dr., ali ima svoju viziju čovjeka, koja se ne podudara uvijek s prethodnima.

Mejoza je ćelijska deoba u kojoj se broj kromosoma u novonastalim ćelijama redukuje na polovinu u odnosu na majke ćelije. S obzirom da se broj kromosoma u kćerkama ćelijama u odnosu na majku ćeliju smanjuje na pola, ova deoba se naziva i redukciona (lat. reductio = smanjenje). Redukcija broja kromosoma obavlja se u prvoj deobi, označenoj kao mejoza 1, kada se majka-ćelija (2n broj kromosoma) podeli na dve kćerke-ćelije (n broj kromosoma). U drugoj deobi, mejozi 2, se obe novonastale kćerke-ćelije (sa n brojem kromosoma) podele. Krajnji rezultat mejoze su 4 kćerke-ćelije koje imaju haploidan broj kromosoma i po osobinama se razlikuju od majke ćelije.

Sadržaj/Садржај

  [sakrij/сакриј] 

• 1 Faze mejoze
  • 1.1 Mejoza 1
    • 1.1.1 Profaza 1
    • 1.1.2 Metafaza 1
    • 1.1.3 Anafaza 1
    • 1.1.4 Telofaza 1
  • 1.2 Mejoza 2
• 2 Značaj Mejoze
  • 2.1 Gametogeneza
• 3 Literatura:
• 4 Eksterni linkovi

Faze mejoze[uredi - уреди]

U toku mejoze dolazi do dve deobe ćelije:

• mejoza I
• mejoza II.

Mejoza 1[uredi - уреди]

Mejozi 1 prethodi interfaza u kojoj je, između ostalog, izvršena replikacija DNK. Svaki kromosom ćelije koja ulazi u mejozu 1 se sastoji od 2 molekula DNK (dve hromatide).

Mejoza 1 se sastoji od 4 faze:

• profaze
• metafaze,
• anafaze i
• telofaze.

Profaza 1[uredi - уреди]

Profaza mejoze 1 traje duže od profaze mitoze i u njoj se odvijaju neki procesi kojih nema u mitozi.

Deli se na 5 podfaza:

• leptoten,
• zigoten,
• pahiten,
• diploten
• dijakinezis.

Prva podfaza profaze 1 je leptoten. U njoj počinje kondezovanje hromatina pa se kromosomi uočavaju kao končaste tvorevine vezane svojim krajevima za jedarni ovoj. Kromosom se sastoji od 2 hromatide, ali su one priljubljene jedna uz drugu pa se ne uočavaju.

U zigotenu dolazi do sparivanja homologih kromosoma tj. sinapsi. Par homologih kromosoma naziva se bivalent ili tetrada (grč. tetra = četiri, zato što svaki bivalent ima 4 hromatide).

U pahitenu dolazi do krosing-overa (engl. crossing-over=prelazak na drugu stranu) koji predstavlja razmenu genetičkog materijala između nesestrinskih hromatida homologih kromosoma. Posle izvršenog krosing-overa kromosom iz majčine garniture sadrži deo očevog homologog kromosoma i obrnuto.

U diplotenu se kromosomi udaljavaju, ali se ne odvajaju potpuno već ostaju spojeni na mestima koja se nazivaju hijazme. Hijazme označavaju gde se vršio krosing-over.

U dijakinezisu iščezavaju jedarni ovoj i jedarce. Dijakinezis ili dijakineza je konačna podfaza profaze I tijekom mejoze I. Za vrijeme dijakineze bivalenti (upareni hromosomi) se skraćuju, homologni hromosomi (homolozi) se sve više razdvajaju. Bivalenti zauzimaju položaj uz jedrovu opnu. Ona se, kao i jedarce, dezorganizuje. Dijakinezom završava profaza I.

Metafaza 1[uredi - уреди]

Obuhvata obrazovanje deobnog vretena i smeštanje parova homologih kromosoma na ekvator ćelije, gde obrazuju ekvatorijalnu ploču. Za razliku od mitoze, gde su na ekvatoru ćelije bili pojedinačni, u metafazi mejoze 1 nalaze se parovi homologih kromosoma. Centromere kromosoma su koncima deobnog vretena vezane za polove ćelije i to tako što je jedan kromosom iz para vezan za jedan, a drugi kromosom za drugi pol ćelije.

Anafaza 1[uredi - уреди]

Anafaza je ključna faza u mejozi 1 jer se u njoj redukuje broj kromosoma. Kidaju se spojevi na hijazmama, homologi kromosomi se razdvajaju i celi kromosomi odlaze na suprotne polove ćelije. (Da se podsetimo i uočimo razliku u odnosu na mitozu – u anafazi mitoze dolazi do podele kromosoma tako da njihove uzdužne polovine, tj. hromatide, se razdvajaju i odlaze na suprotne polove ćelije.) Koji će kromosom otići na koji pol ćelije čista je slučajnost. Tako se na svakom polu ćelije sada nalazi polovina od ukupnog broja kromosoma – broj kromosoma se redukovao sa diploidnog na haploidan. Ako se radi o ćelijama čoveka onda po 23 kromosoma odlazi na polove ćelije, što predstavlja jednu garnituru kromosoma. Treba naglasiti da to nije bilo kojih 23 kromosoma, već iz svakog od 23 para po jedan kromosom.

Telofaza 1[uredi - уреди]

Ova faza obuhvata obrazovanje jedrove opne oko kromosoma na polovima, obrazovanje jedarceta i podelu citoplazme. Završenom telofazom nastale su dve ćelije sa upola manjim, haploidnim brojem kromosoma.

Mejoza 2[uredi - уреди]

Posle kratke interfaze, obe ćelije nastale od jedne ćelije mejozom 1 ulaze u mejozu 2 – ekvacionu mitozu. Ova deoba se vrši po redosledu dešavanja u mitozi. U mejozi 2 se kromosomi dele na hromatide (u anafazi 2) i od dve ćelije nastaju 4 ćelije sa haploidnim brojem kromosoma, a svaki kromosom ima jednu hromatidu (1 molekul DNK).

Značaj Mejoze[uredi - уреди]

Mejozom se održava stalan broj kromosoma iz generacije u generaciju (roditelji, njihova deca, unuci itd.). Kada se broj kromosoma u polnim ćelijama ne bi redukovao, došlo bi do njegovog dupliranja u svakoj narednoj generaciji. Izračunato je da bi kod čoveka, u tom slučaju, na kraju desete generacije broj kromosoma iznosio 23552.

Slučajan raspored majčinih i očevih kromosoma (samo što oni nisu čisto majčini ili očevi jer se izvršio krosing-over) u polnim ćelijama dovodi do ogromne genetičke raznovrsnosti potomstva. Tako broj mogućihkombinacija 23 kromosoma u gametima čoveka iznosi 2²³ ≈ 8 000 000, što znači da čovek može, prema kombinacijama kromosoma, da obrazuje 8 000 000 različitih polnih ćelija.

Gametogeneza[uredi - уреди]

Obrazovanje polnih ćelija (gameta) čoveka naziva se gametogeneza (genesis = postanak). Razlikuju se dva tipa gametogeneze:

• spermatogeneza (obrazovanje spermatozoida) i
• ovogeneza (obrazovanje jajne ćelije, ovum = jajna ćelija).

Pri spermatogenezi od jedne ćelije mejozom postaju 4 spermatozoida i svi su funkcionalni (imaju sposobnost da oplode jajnu ćeliju). U ženskom polu od jedne takođe nastaju 4 ćelije, ali je samo jedna od njih funkcionalna – jajna ćelija, dok ostale tri propadaju.


A , evo nesto i o MITOZI :D

Mitoza je dioba tjelesnih stanica, proces u kojem stanica udvostručuje svoj genom (genetski materijal) i zatim ga razdvaja u dvije istovjetne polovice. Nakon mitoze obično slijedi citokineza, u kojoj se cijela stanica dijeli na dvije približno jednake, genetski identične stanice-kćeri (klonove). Cijeli se proces naziva mitotska dioba.

Mitozom se dijele samo eukariotske stanice koje imaju jezgru, dok se prokarioti poput bakterija dijele binarnom fisijom.

Interfaza je faza životnog ciklusa stanice u kojoj se stanica priprema za mitozu.

Sadržaj/Садржај

  [sakrij/сакриј] 

• 1 Pet faza mitoze
• 2 Galerija slika
• 3 Načini mitoze
• 4 Eksterni linkovi

Pet faza mitoze[uredi - уреди]

1. Profaza - počinje zgušnjavanjem i spiralizacijom kromatina u svrhu oblikovanja zbijenih kromosoma koji će se moći kretati u stanici bez međusobnog zaplitanja i lomova. Kromatin čija je DNK već upakirana u nukleosome, skraćuje se još oko 1000 puta i oblikuje kromosom (grč. khroma = boja; soma = tijelo). Skraćeni i zgusnuti kromosomi postaju vidljivi svjetlosnim mikrospokom. Sastoje se od dviju sestrnskih kromatida spojenih u poudručju centromera. Nestaje jezgrica i počinje oblikovanja diobenog vretena. U životinjskoj stanici centrosomi, udvostručeni u interfazi, putuju ne suprotne polove stanice, mikrotubuli se šire i oblikuju diobeni vreteno. U biljnoj stanici zbog nedostatka centrosoma, mikrotubuli staničnog skeleta preuređenjem oblikuju diobeno vreteno. Profaza završava razgradnjom jezgrine ovojnice čiji ostaci ostaju priljubljeni na oslobođenim kromosomima.
2. Prometafaza - razdoblje kretanja kromosoma između središta i polova stanice. Na području centromera nalaze se specifični proteini koji oblikuju pričvrsnicu (kinetohoru), mjesto vezivanja niti diobenog vretena. Pričvrsnice su “molekularni motori” koji upravljaju kretanjem kromosoma duž vlakna vretena. Vezivanjem mikrotubula diobenog vretena na pričvrsnice kromosoma završava prometafaza i počinje metafaza.
3. Metafaza - započinje završetkom prometafaze. Kromosomi kružno rasporede u sredinu diobenog vretena, u centar stanice koji se naziva matafazna ravnina. Raspad veza među sestrinskim kromatidama obilježava prijelaz u anafazu.
4. Anafaza - započinje završetkom metafaze. Na početku anafaze kromatide se odvoje u području centromera, a kasnije potpuno, cijelom dužinom i od tog trenutka svaka kromatida je samostalni kromosom. Skaraćivanjem mikrotobula diobenog vretena kromosomi se kreću prema suprotnim polovima stanice.
5. Telofaza - u posljednjoj fazi mitoze, telofazi kromosomi se na suprotnim polovima stanice “odmataju”, despiraliziraju i oblikuju kromatin. od dijelova stare jezgrine ovojnice, koje su kromosomi “donijeli” na polove, oblikuje se nova ovojnica. Događaji u telofazi vrlo su slični onima u profazi, samo se odvijaju obrnutim redosljedom. Po završetku telofaze stanica na polovima ima oblikovane dvije jednake jezgre čime je mitoza završena.

Galerija slika[uredi - уреди]

• 

  1. Profaza
 
• 

  2. Prometafaza
 
• 

  3. Metafaza
 
• 

  4. Anafaza
 
• 

  5. Telofaza